Lider ili prodavac sladoleda !?

Nedavno sam primetila zanimljivu tezu na Linkedin-u: ’’Ako želite svakoga da učinite srećnim nemojte biti lider – budite prodavac sladoleda’’. Neko je u komentaru primetio da bi se ova teza mogla osporiti i dokazati kao netačna. Naravno, sve zavisi od ugla gledanja. Ali, mislim da se u ovoj tezi nalazi zanimljiva pouka vredna pažnje.

Najpre, izazovi sa kojima se na putu do liderske pozicije suočava pojedinac sa potrebnim sposobnostima, obrazovanjem, veštinama i ambicijom, zahtevaju izuzetnu psihološku spremnost i snagu. Nemoguće je izbiti na vodeću poziciju ukoliko niste opremljeni potrebnim veštinama, znanjem, iskustvom i bez sumnje, osobinama jake ličnosti. Pre svega jer je put do te pozicije u stvari put izgradnje i kaljenja liderskih kapaciteta. A potom i zbog pravila da prava borba počinje tek nakon što se ta pozicija zauzme.

Liderska pozicija služi osvajanju novih i neosvojenih područja ali i da bi bila izazivana i osvojena od strane drugih koji se za nju takmiče. Liderstvo je uvek praćeno sa velikom pažnjom i neizostavno proizvodi veliki broj izazivača. Zato i jeste nedvosmislena potvrda uspeha i zbog toga je toliko važna i toliko privlačna.

Bez obzira da li liderstvo posmatramo kao takmičarsku kategoriju sa drugima iz okruženja ili malo introvertnije u odnosu na razvoj sopstvenih znanja, veština i kapaciteta, razvojni put koji vas dovodi do čelne pozicije, predstavlja sliku vašeg karaktera i način na koji izlazite na kraj sa raznim zahtevnim i nepredvidivim situacijama. Kako ne postoji uspeh koji je isključiva zasluga pojedinca i kako nema liderske pozicije bez prethodnog ozbiljnog rada na sebi uz savladavanja pretendenata na istu poziciju, zauzimanje vodeće pozicije u ’’arhivskom folderu’’ dobijenih bitaka ostavlja mnoštvo akcija, reakcija, iskustava i doživljaja. Kako vaših tako i svih onih sa kojima ste bili u različitim vrstama relacije na svom putu do uspeha.

Sadržaj te lične ’’istorije kretanja’’ neprocenjivo je bogatstvo neposrednog iskustva i veoma važan izvor za dalji rad na sebi, analizu svojih postupaka i njihovih efekata. Svako ko je prošao taj put, kada slava mine, zna da je važno baviti se tim ’’folderom’’ dok je liderstvo aktuelno. Kasnije, lekcije služe da bismo ’’sami sa sobom’’ kvalitetnije razgovarali ali ne doprinose mnogo promeni slike koju smo o sebi kao lideru svesno i nesvesno kreirali – kako sebi tako i drugima.

Rezultati i slika su ono što ostaje. Gotovo da ne postoji liderstvo koje je u svakom smislu primer na kojem vredi učiti i koji može i treba da posluži kao uzor, a da istovremeno nije slika velikog odricanja. Ne postoje ti kvaliteti i predispozicije kojima je moguće postati istinski i ugleda dostojan lider a da je to proizvod sticaja srećnih okolnosti. Liderstvo je uvek utemeljeno na ozbiljnom radu i odricanju.

Oblasti u kojima možemo posmatrati trku za prvo mesto, načine poimanja liderstva i liderske pozicije kao i vrste odricanja, izuzetno su raznolike. Fokusiran i kontinuiran put ličnog razvoja, osvajanje novih znanja i sposobnosti sa ciljem unapređenja svojih kvaliteta i lične konkurentnosti jeste trasa koja može stvoriti lidera. Onoga koji je relevantan i uvažen. I koji traje. Lepo je to nedavno rekao Andre Agasi za Gardijan – ’’poboljšanje u igri ne može uvek da se meri pobedama i porazima’’. Sasvim tačno. Ali, u kontinuitetu, uz odgovarajuće preduslove i uz upornost, ishoduje vrhunskim sposobnostima i daje takve rezultate. Vodeće. Liderske.

S druge strane su neposredni sledbenici lidera, oni koji čine njegov tim ili kojima je on na neki način uzor. Oni koji od njega uče, uče na njegovom primeru ili prate njegova dostignuća i koriste ih za poboljšanje svojih ličnih performansi. Neki od njih i budući lideri. U širem smislu, to su i svi oni koji nemaju liderske aspiracije, sličnu vrstu ambicije ali ni predispozicije. Ukratko, svi oni koji se bave nečim sasvim drugim i izvan kategorija koje se nalaze u liderskoj areni. Oni koji mogu učiniti drugima život lakšim, lepšim, jednostavnijim. Ljudi različitih profesija oko ili malo dalje od liderske pozornice. Uključujući i prodavce sladoleda sa početka ovog teksta.

Uvek kada razmišljam o ljudima kojima je zadatak da nam život učine lakšim i lepšim, pružaoce raznih usluga, setim se iskustva od pre skoro petnaest godina u jednom londonskom hotelu. Dan pre okončanja boravka, obratila sam se simpatičnom gospodinu u veoma upečatljivoj uniformi po kojoj se u svakom hotelu raspoznaje ’’concierge’’ i rekla sledeće:

- Molim Vas da mi zakažete jedno taxi vozilo za sutra ujutru u 7.45 kako bih bila na Viktorija stanici u 8.15
Gospodin mi se nasmešio i ljubazno odgovorio:
- Da li imate nešto protiv da pozovem dispečera i prethodno proverim kada bi taxi trebalo da bude ispred hotela da biste Vi bili na Viktorija stanici u 8.15?
- Naravno da nemam – odgovorila sam uz iskreni osmeh odobravanja. I zadovoljstva što sam od tog divnog čoveka dobila važnu pouku.

Najpre, ljubazni ’’concierge’’ mi je dao važnu lekciju o tome da postoje ljudi koji su plaćeni da vaša potreba bude zadovoljena a ne izigrana, taman da ste vi sami tome mogli doprineti viškom samopouzdanja. Jer, smisao usluge je da posao bude obavljen umesto vas. I to ne bilo kako, već potpuno, kvalitetno i sigurno.

Drugo, ljubaznost i zadovoljstvo kojim mi je pokazao da on radi svoj posao sa punom koncentracijom i motivacijom je primer koji pokazuje da nema ništa lepše od toga da se svoj posao, šta god on to bio, upravo tako radi - uz razmišljanje i pravu meru preuzimanja odgovornosti. Pa i očekivanjem da za to bude dodatno nagrađen – zasluženom napojnicom zadovoljnog gosta.

Treće, on zna da bi se u slučaju da ja zakasnim na Viktorija stanicu, pa na voz koji vodi ka aerodromu pa moguće i da zakasnim na let, moglo dogoditi da okrivim njega. Ima raznih ljudi a oni koji su do nebeskih visina razvili teoriju i praksu uslužnog sektora znaju da korisnika ima raznih vrsta… Očigledno je da je odlično obučen ali i da mu je predočena važnost posla koji radi za sveukupnu pouzdanost usluge koju pruža zajedno sa svim ostalim zaposlenima a koja tu uslugu čini zbirnom uslugom konkretnog hotela. I njegov ugled, razume se.

Konačno, shvatila sam da je poenta u veoma jednostavnoj postavci. Čovek je srećan što radi posao za koji tačno razume koliko je i kako važan u celini dužnosti koje se obavljaju u hotelu. Dobro je obučen i dobro plaćen. Jasna mu je zona odgovornosti kao i zona mogućnosti za dodatne efekte. I on to radi zaista sjajno. A čini mi se da u svemu tome ima još nešto. Čovek poštuje priliku koju je dobio i bori se da se zadrži na tom mestu. Jer zna da se za svaki korak dalje ili korak više mora ozbiljno potruditi. I da ne postoje prečice niti manevri kojima se može ići dalje ako za to ne postoje objektivni razlozi i predispozicije. Baš kao što bi prečice i manevri zauvek mogle srušiti svaku mogućnost da i posao koji radi, radi na nekom drugom mestu.

Lična istorija usluge koju pruža pomenuti ’’concierge’’ verovatno je puna raznih situacija sa gostima hotela u kojem radi. Ako svoj posao zaista svakodnevno tako posvećeno radi kao toga dana kada je meni zvao taxi, sigurno je da ima čitav arhiv iskustava sa zadovoljnim gostima hotela. I pretpostavljam zadovoljavajući finansijski efekat. Što se mene tiče, razultat je napravio, slika koju pamtim je pozitivna i predstavlja iskustvo koje mi je dalo pouku.

Za razliku od prethodnog primera, čini se da posao lidera nije da ljude svakoga dana čini srećnim već da ih vodi sigurnim pravcem napretka i osvajanjem novih prostora za postizanje rezultata koje sami moramo postići. Lider nosi ogromnu odgovornost za ostvarenje ličnih i životnih potreba velikog broja pojedinaca ali on nije’’concierge’’ koji misli i radi umesto nas, a nije ni Supermen, ni Mesija a ni fontana želja.

Njegova uloga je noseća u podeli i to na svakoj pozornici na svetu koji se ubrzao, povezao i pretvorio u veliku arenu u kojoj se neretko vodi bespoštedna borba. S druge strane, uloga najvećeg broja nas je da načinom na koji se odnosimo prema sebi, sopstvenom poslu i interakciji sa drugima, kreiramo ambijent i atmosferu u toj areni. Standarde. Očekivanja. Pravila igre. Uzore. Ako želimo vrhunsku utakmicu i vrhunske pojedince onda takav ambijent treba da stvaramo. Mi smo ti koji stvaramo uslove koji formiraju lidere a ne obrnuto. Od zvanja taxija, nošenja kofera, posluživanja gostiju u restoranu, pružanja usluge bilo koje vrste pa sve do mnogo kompleksnijih zadataka.

Nisu kriterijumi, standardi i pravila ponašanja izmišljeni bez razloga. Možda bi nam jedna takva analogija mogla pomoći da smisao svega što radimo, međuzavisnost i efekte bolje razumemo i krenemo da se rešavamo ’’viška delova’’ u svakodnevnoj interakciji. Nisu kriterijumi, standardi i pravila ponašanja protiv kreativnosti i slobode ispoljavanja. Oni postoje u svim sferama života da bi nam život bio produktivniji, progresivniji, bolji i lakši. I sigurno su jedan od načina da svoja očekivanja prema sebi i drugima dovedemo u realnu i konstruktivnu ravan a lidere da sagledamo i procenjujemo na osnovu toga da li njihovo liderstvo vodi kvalitetnom zbiru pozitivnih rezultata.

Ako podignemo nivo očekivanja prema samima sebi onda su nam veće šanse da nam očekivanja od lidera budu opravdana i ekvivalentno visoka. A i da od lidera dobijemo mnogo više nego što i oni sami veruju da mogu.